Klasifikacija po poenima na Tur de Fransu je jedna od drugostepenih klasifikacija na etapnoj biciklističkoj trci, Tur de Fransu. Uvedena je 1953. Poeni se dobijaju na kraju svake etape i na prolaznim ciljevima u toku etape. Smatra se takmičenjem za sprintere jer ravne etape donose najviše bodova, a sprinteri se bore za bodove na svakom prolaznom cilju. Lider u klasifikaciji nosi zelenu majicu u toku etape, a pobednik na kraju trke osim zelene majice dobija i novčanu nagradu.
Ova klasifikacija je inspirisala mnoge druge trke, uključujući i druge dve grand tur trke, koje su je uvele nakon Tura.
Nakon skandala na Tur de Fransu 1904. kada su brojni biciklisti varali, direktor Tura, Anri Degranž je promenio pravila, koja su se praktikovala od 1905. Pobednik Tura nije više bio vozač sa najboljim vremenom, već vozač sa najviše bodova. Na kraju svake etape, najbolje plasirani vozači su dobijali bodove i vozač sa najviše bodova na kraju Tura je bio pobednik.[1] To je proizvelo neželjeni efekat, vozači se nisu trudili u toku etapa, vozili su lagano do cilja i onda se borili za bodove.[1] Takav Tur nije bio previše privlačan i 1912. su vraćena stara pravila, pobednik Tura je vozač sa najboljim vremenom.
Na proslavi 50 godina Tur de Fransa, 1953. sistem po poenima je vraćen, ali kao posebna klasifikacija. Lider u generalnom plasmanu je nosio žutu majicu, pa je i lideru u klasifikaciji po poenima dodeljivana majica, zelena, po sponzoru, proizvođaču kosilica za travu.[2]
U početku, biciklisti su samo dobijali kaznene poene jer nisu završili etapu na visokoj poziciji, pa je biciklista sa najmanje poena bio pobednik klasifikacije.
Na zahtev sponzora, majica za klasifikaciju po poenima je bila crvena 1968.[2]
Sistem je promenjen 1959. i biciklisti su dobijali bodove za najbolje pozicije i pobednik klasifikacije je biciklista koji sakupi najviše bodova.
1971. je uspostavljena klasifikacija za bodove na prolaznim ciljevima, ukinuta je 1989. i od tada se bodovi osvojeni na prolaznim ciljevima računaju u klasifikaciju po poenima.
Klasifikacija se smatra takmičenjem za sprintere jer ravne etape donose najviše bodova i najbolji sprinteri se bore za pobedu,[3] ali da bi osvojio klasifikaciju, biciklista mora da poseduje i veštine al araund vozača, jer dosta bodova se osvaja na brdskim etapama, gde su obično sprinteri u drugom planu. Primera radi, Mario Čipolini je bio jedan od najboljih sprintera svog doba, ali nije bio u konkurenciji za zelenu majicu jer nije išao dobro uzbrdo, ostajao je van vremenskog limita (na svakoj etapi postoji dozvoljeni vremenski zaostatak za pobednikom) i morao je da napusti trku.
Četiri puta je pobednik Tur de Fransa osvojio i klasifikaciju po poenima, tri puta Edi Merks i jednom Bernar Ino. Edi Merks je 1969. osvojio Tur de Frans, brdsku klasifikaciju i klasifikaciju po poenima, nešto što niko drugi nije uspio. Klasifikacijom je dominirao Erik Cabel, koji je osvojio šest puta zaredom u periodu od 1996. do 2001.[4]
Na Tur de Fransu 2017, na četvrtoj etapi, u završnom sprintu, petostruki uzastopni pobednik klasifikacije po poenima, Peter Sagan je laktom gurnuo i oborio Marka Kevendiša, zbog čega je diskvalifikovan i tako onemogućen da izjednači rekord Erika Cabela od šest osvojenih majica zaredom.[5]
Sistem bodovanja koji se koristio od 2011. do 2014:[7]
Tip
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
ravne etape
45
35
30
26
22
20
18
16
14
12
10
8
6
4
2
srednje teške brdske etape
30
25
22
19
17
15
13
11
9
7
6
5
4
3
2
teške brdske etape
20
17
15
13
11
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
prolog/hronometar
20
17
15
13
11
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
prolazni ciljevi
20
17
15
13
11
10
9
8
7
6
5
4
3
2
1
Vozači mogu da izgube poena zbog kršenja pravila, zbog čega su neki vozači završavali Tur sa negativnnim brojem bodova.[8]
Pre početka Tura, organizatori objavljuju koje se etape smatraju ravničarskim, a koje srednje teškim brdskim i teškim brdskim etapama. Ravničarske etape obično imaju neki brdski cilj četvrte ili treće kategorije ili nemaju nijedan kategorizovani uspon. Srednje teške brdske etape su etape koje imaju nekoliko brdskih ciljeva druge i treće kategorije, a teške brdske etape su etape koje imaju nekoliko brdskih ciljeva prve i ekstra kategorije.
Ukoliko dva vozača imaju isto vreme na prologu ili hronometru, dobijaju po pola boda. Vozač koji ne završi etapu, briše se iz klasifikacije. Na kraju svake etape, lider klasifikacije po poenima dobija zelenu majicu. Ako više vozača ima isti broj bodova, majicu dobija vozač sa više etapnih pobeda. Ako imaju isti broj pobeda, lider (kasnije i pobednik klasifikacije) je vozač sa više pobeda na prolaznim ciljevima, ako je i tu izjednačeno, lider je bolje pozicionirani vozač u generalnom plasmanu.
Pre 2011
Pravila su se menjala tokom godina. Kad je klasifikacija uspostavljena 1953. vozači su dobijali kaznene poene jer nisu završili na visokoj poziciji, tako da je vozač sa najmanje poena bio pobednik klasifikacije. Kasnije, poeni su davati za prve nekolike pozicije na svakoj etapi. Još kasnije, uspostavljena je podela bodovanja prema tipu etape, gde su ravne donosile najviše bodova.[2]
