Alkmeon (mitologija)

Za ostale osobe s istim imenom, v. Alkmeon.

Alkmeon (starogrčki: Ἀλκμαίων) bila je ličnost iz grčke mitologije, sin Amfijaraja i Erifile. Predvodio je Argivce u pohodu Epigona, koji su napali Tebu i zauzeli grad u znak odmazde za smrt svojih očeva, tzv. Sedmorice protiv Tebe, koji su ranije poginuli pokušavajući isto to.

Pindarova osma pitijska oda priča o Amfijarajevom proročanstvu da će Epigonu osvojiti Tebu i da će Alkmeon prvi proći kroz gradska vrata.^[1] U Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci kaže se i da je proročište Epigonima proreklo da će pobediti ako postave Alkmeona za vođu, pa su ga oni stoga ubedili da im se pridruži u pohodu, iako je njemu samome prioritet još uvek bio kažnjavanje svoje majke.^[2] Diodor u Istorijskoj biblioteci priča kako je Erifila nagovorila sina da se pridruži Epigonima, i to zato što ju je Tesandar podmitio Harmonijinom haljinom, isto onako kako ju je Polinik ranije podmitio ogrlicom da bi svog supruga Amfijaraja poslala u bitku.^[3][4] Međutim, prema Asklepijadu iz Tragila, Amfijaraj je naložio Alkmeonu da se osveti Erifili čim dovoljno odraste,^[5] što znači da su u antici postojale bar dve različite mitološke predaje. U većini verzija, Alkmeon u boju ubija Laodamanta, sina Eteoklova.

Premda se izvori ne slažu oko toga je li Alkmeon znao za majčin akt izdaje pre no što je krenuo na Tebu, svi se slažu u tome da je po povratku ubio svoju majku, možda uz pomoć svog mlađeg brata Amfiloha.^[6] Zbog počinjenog matricida Erinije su mu oduzele razum i progonile ga, a on je prvo pobegao u Arkadiju, gde je vladao njegov deda Ekle, a zatim u Psofidu, gde ga je kralj Fegej očistio i dao mu za ženu svoju ćerku, koja se zove Arsinoja kod Pseudo-Apolodora,^[6] a Alfesibeja kod Pausanije.^[7] Alkmeon joj je darovao Erifilinu ogrlicu i Harmonijinu haljinu.^[6] Prema Pseudo-Apolodoru, zbog Alkmeonovog prisustva u toj oblasti zemlja je prestala da rađa plodove, pa se on za savet obratio proročištu u Delfima.^[6] Kod Pausanije, pak, na odlazak u Delfe nagnao ga je gubitak razuma.^[7]

Od te tačke dve verzije slažu se međusobno, kao i s Tukididom. Proročište naloži Alkmeonu da nađe zemlju koja je sasvim nova i koju je more iznelo na videlo posle njegovog ogrešenja o majku. Stoga on ode na deltu reke Aheloja, koja je tek nedavno nastala. Tu se oženi Kalirojom, ćerkom rečnog boga. No ona je čula za znamenitu ogrlicu i haljinu te od Alkmeona zatraži da joj ih donese. Da bi joj udovoljio, on se vraća u Psofidu i kralju Fegeju kaže da su mu ogrlica i haljina potrebni da bi se očistio od greha. Za istinu od nekog sluge saznaju ili Fegej ili njegovi sinovi (Agenor i Pronoj kod Pseudo-Apolodora,^[8] odnosno Temen i Aksion kod Pausanije^[7]) te oni sačekaju Alkmeona u zasedi i ubiju ga.^[6][7][9] Kod Pseudo-Apolodora, Arsinoja, kći Fegejeva, zbog ubistva izgrdi svoju braću, a oni je stave u neku škrinju, otpreme je u Tegeju i tamo je kao robinju prodaju Agapenoru, lažno je optuživši za Alkmeonovu smrt.^[6] U međuvremenu, Kaliroja moli Zevsa da još sinovi što pre odrastu kako bi se mogli osvetiti Alkmeonovo ubistvo. Zevs joj usliši želju, pa njeni sinovi, Amfoter i Akarnan, istog trenutka odrastu i sreću se u Agapenorovoj kući s Fegejevim sinovima, koji su se tamo zatekli na putu u Delfe, kamo su krenuli posvetiti Harmonijinu haljinu i ogrlicu. Ubivši Fegejeve sinove, Amfoter i Akarnan produže u Psofidu i tamo ubiju Fegeja i njegovu ženu, nakon čega pobegnu u Tegeju.^[8]

O istom Alkmeonu kod Pseudo-Apolodora nalazimo i jedan drugi mit, koji se tu pripisuje Euripidu. Naime, za vreme ludila kojim su ga Erinije kaznile, Alkmeonu je Manto, kći Tiresijina, rodila dvoje dece, Amfiloha i Tisifonu. Alkmeon ih je na staranje poverio Kreontu, korintskom kralju. No Kreontova žena strahovala je da bi je kralj mogao prevariti s Tisifonom, koja je bila izuzetne lepote, pa je zato prodala devojku u ropstvo. Neverovatnom slučajnošću kupio ju je upravo Alkmeon i zadržao je kao služavku, ne znajući pri tom ko je ona. Kad je otišao u Korint po svoju decu, otkriven je njen istinski identitet, a Amfiloh je kasnije osnovao Argos Amfiloški u Etoliji.^[10] Ovu je priču Euripid obradio u danas izgubljenoj tragediji Alkmeon u Korintu, koja je prikazana 405. pne., posle pesnikove smrti.^[11][12][13]

Mit o Alkmeonu obrađen je i u epskoj pesmi Alkmeonida, kao i u tragedijama Sofokla, Agatona i Aheja iz Eretrije, sve s naslovom Alkmeon. Sva su ta dela danas izgubljena.

Refernce

1. Pindar, Pitijske ode, VIII, 40‒48.
2. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 2 sqq.
3. Timothy Gantz, Early Greek Myth, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1993, str. 524.
4. Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 66.
5. Timothy Gantz, Early Greek Myth, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1993, str. 525.
6. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 5.
7. Pausanija, Opis Helade, VIII, 24 8.
8. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 6.
9. Tukidid, Istorija peloponeskog rata, II, 102, 5.
10. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 7.
11. Euripid, Kovacs, D. (2002). Bacchae, Iphigenia at Aulis, Rhesus. Harvard University Press. str. 2. ISBN 978-0-674-99601-4. 
12. Murray, G. (1913). Euripides and his age. H. Holt. str. 171. 
13. Euripid, Dodds, E.R. (1960). Bacchae (2 izd.). Oxford University Press. str. xxxix. ISBN 978-0-19-872125-3.